Subota, 15 Juna, 2024
NaslovnicaOstalo“Nikad se nisam zadovoljavala malim stvarima, zato vozim velike kamione” Vesna je...

“Nikad se nisam zadovoljavala malim stvarima, zato vozim velike kamione” Vesna je diplomu okačila o klin, postala šofer i živi svoj san

Danas radi kao profesionalni vozač kamiona, kako ponosno ističe, međunarodnog drumskog teretnog saobraćaja. Što u prevodu znači da vozi samo međunarodne ture, ne postoji grad u Evropi u kom nije provozala kamion. Dolazi iz Beograda i zaista obožava svoj posao!

Karijeru je počela u firmi svoga oca u kojoj je radila kao administrativni radnik za ortopedska pomagala, a onda je na nagovor tadašnjeg supruga upisala ekonomiju sa željom da radi u banci.

– Ja sve što poželim ostvarim, poželjela sam da radim u banci, završila sam fakultet sa 35 godina i ispunila svoj san, kasnije sam poželjela da vozim kamion – položila, uzela dozvolu i evo vozim kamion – ponosno počinje svoju priču.

Sebe smatra izuzetno jakom i sposobnom. Kako kaže, nikad se nije zadovoljavala malim stvarima i zato danas ima veliki kamion.

Uspjeh je pronaći zadovoljstvo u svom poslu

– Možda bi neko rekao da nije neki uspjeh voziti kamion, ali mislim da je uspjeh raditi ono što voliš i uživati u tome. Nekad mi zaista teško pada, nemaš vremena da se odmoriš, ali kada uđem u kamion, upalim ga i čujem zvuk motora, kada izađem na put – tada se sve zaboravi – srećno govori Vesna.

Ljepota života je u njegovoj nepredvidivosti. Tako je Vesnin život i više nego nepredvidiv. Te 2016. godine izgledalo je kao da je sve u njenom životu krenulo kako ne treba: razvod, prelom rebara, otkaz. Međutim, tada se samo sve raspetljavalo i spremalo za nešto veliko, piše Žena Blic.

Vesnin život je nalik romanu koji ima nepredvidive obrte

– Evo kako je sve bilo: 31. januara 2016. se razvodim od supruga. Zatim, sjećam se, 07. 02. živim kod roditelja, padam u kadi i lomim rebra sa sve 26 šrafova koje imam u leđima, jer sam osoba sa invaliditetom, a za samo deset dana, tačnije, 17. 02. mi javljaju da sam dobila otkaz u banci – prisjeća se bolnih prelomnih trenutaka.

Vesna je osoba sa invaliditetom, rođena je sa deformitetom kičme i 2012. je imala veliku operaciju, zato ima 26 šrafova u petnaest pršljenova.

– Trebalo je 1992. da se operišem, međutim šanse su bile 50 odsto da ću ostati u kolicima, pa sam ja tako to gurala, prosto sam se borila sa tim, a pošto je i moj otac ortoped, on to nije dozvolio. I tako sam kroz nesreću dobila posao u Sportskom savezu osoba sa invaliditetom – ističe Milena.

Nakon svega, skupila je snagu, pronašla volju i krenula dalje u životne pobjede. Međutim, tad je tek krenulo da se razrješava sa privatnim poslom dok je nije “pogodila” Amorova strela i “odlijepila” za kamionom.

– Nakon otkaza sam otvorila boravak za djecu i školu stranih jezika. Međutim dok se to nije razradilo, ja sam se prijavila na Biro da bi dobila neki novac. Međutim, pozvali su me sa biroa i rekli da ja jedina ispunjavam sve uslove i da sam dobila posao u Sportskom savezu osoba sa invaliditetom – objašnjava Nešićeva.

Ne bira se ljubav

Kao razvedena žena, upoznala je novog životnog partnera. On je imao položene kategorije i njih dvoje su zajedno imali plan da idu u Sloveniju i da tamo zarađuju vozeći kamion.

– I tako sam prije tri godine položila i dobila dozvolu da upravljam kamionom. Međutim, kada smo dobili sve papire i završili tamo sve što treba, desila se nesrećna korona. Tako da mi nismo otišli, ali što naš narod kaže ko zna zašto je to dobro, jedno kajanje ti nikad ne gine – poučena iskustvom objašnjava sagovornica.

Da je Vesnin život nalik romanu, govori i to da, nakon propadanja planova za Sloveniju, njih dvoje su se razišli i svako je krenuo svojim putem. Ona nije časila časa, već je odmah konkurisala za posao u u jednom beogradskom transportnom preduzeću za poziciju vozača kamiona. I tamo je stekla svu neophodnu praksu.

– Ja sam tamo prošla obuku, od utovara i istovara, naučila sam da zakačim i raskačim prikolicu, kao i da uparkiram i isparkiram, da napravim krug, jer kad voziš kamion sa prikolicom iza sebe vučeš 18 metara, mi to zovemo “zavođenje kamiona” gdje treba da izvučeš krug da ne bi nešto oštetio. Danas radim u drugom transportnom preduzeću, gazda je na početku bio skeptičan, a danas je vrlo zadovoljan kako radim svoj posao – kaže Vesna i dodaje:

– Možda nekom jeste budalaština, nekom nije, ali ja živim svoj san! Ja želim da pokažem ženama da nije ni teško, ni strašno, da žene mogu da rade ovaj posao. Ovaj posao mora da se voli, da bi se radio, a najvažnija motivacija za posao jeste novac. Zašto bi žena radila noćnu smjenu u nekoj prodavnici i vukla gajbice za 40 -50 hiljada dinara (oko 660 – 830 KM), ali što ne bi položila za autobus, kada je minimalna i osnovna plata u GSP – u 80.000 dinara (oko 1.330 KM), pa imaš noćni rad, pa imaš praznike, pa bonusi, pa godišnji odmori, mnogo je drugačije. Tvrdim da je ovaj posao lakši od toga da žena vuče gajbice u nekom trgovinskom lancu. U pedesetim život ne staje, evo ja sam prije neki dan položila D kategoriju (vožnja autobusa). Znači nikad ni za šta nije kasno – zaključuje ona.

Crveni nalakirani nokti, maskara i kamion dio su njenog života

Vjerovatno ne zamišljate ženu kamiondžiju sa maskarom, nalakiranim noktima i knjigom. Ali to je jer niste upoznali Vesnu. Pravu elegantnu damu sa crvenim lakom u teretnom kamionu na kom visi plišana igračka Mini Maus.

– Mini maus je poklon od mog drugara Mihajla da na granici kad obilazim kolonu budem prepoznatljiva. Kada sam bila na početku, bili su komentari tipa “zašto ona obilazi kolonu”, ali ja nikad ne obilazim bezobrazno, već izađem i pitam da li biste me propustili. Bilo je i izuzetaka, kada je bila ogromna kolona, koju sam obišla, a nisam imala vremena da pitam i kada sam se zaustavila, izašla sam sa hladnim sokom da odnesem kolegama u znak zahvalnosti da se rashlade, a u susret mi idu dvojica i jedan se smije i pokazuje prstom na mene i kaže ovom drugom “koga ćeš sada da biješ? – kroz smijeh je ispričala Nešićeva.

Prema njenim riječima, ovaj posao nema radno vrijeme. Ima svoje dobre i loše strane, kao i svaki.

– Evo na primjer, dva i po dana putujem kad idem do Kelna, u tome mi je najdosadnije prelaženje granice, ali, ja to vrijeme skratim čitanjem knjige, nekad dremam. Kao što ima dobre, ima i loše strane ovaj posao, na primjer, prije dvije godine sam u decembru bila u Švedskoj na minus 14 stepeni i tada sam morala da rašpanoujem robu, istovarim, zatim natovarim novu robu, našpanovati ponovo i cijeli taj posao na minus 14 uopšte nije jednostavan – kaže Vesna, ali ipak je to posao koji ona mnogo voli i u kom uživa.

Prihvatile su je i kolege i kako kaže, uživa izuzetno poštovanje.

– Naravno, bilo je komentara u duhu “šta ćeš ti ovdje”, ali stvarno me nakon ovoliko vremena poštuju, vole i pomažu mi na putu.

Slučajni Članci

Komentiraj

Unesite svoj komentar!
Ovdje unesite svoje ime

-Oglas-

zadnje dodano

Komentari