Malo je vozača koji nakon četrdeset godina vožnje i dalje svaki dan gledaju svijet kroz vjetrobran kamiona. Peter Koren je jedan od njih i kaže da i dalje uživa u vožnji kamiona kao i kada je dobio dugo očekivanu vozačku dozvolu.
Pošto nije bio kod kuće za vikend, našli smo se u nedelju uveče, a u ponedeljak ujutru smo se dogovorili da se slikamo, jer je morao što pre da se istovari, a onda ga je čekao novi klijent i nova ruta . On mi je kasnije pripremio stare fotografije i odakle sam ga nazvala telefonom? Na predavanju za šifru 95!
Mašinski tehničar
Peter je rođen u transportnoj porodici sa malo drugačijom pričom. Moj otac je bio agronom koji je sam izašao i počeo kamionima da prevozi teret za Jatu – od jednodnevnih pilića do jaja i mesa. Ne samo otac, nego i majka penziju su zarađivali vozeći kamion, što je za ta vremena bila retkost. Njihova vozila, čija ukupna težina uglavnom nije bila veća od 10 tona, uglavnom su imala regulisan temperaturni režim. Mali Petar je u ovoj sredini pronašao oduševljenje za kamione. Nakon osnovne škole, najradije bi išao na fakultet da postane automehaničar u Celju, ali njegov otac je rekao: “Dječak mora da se otrgne od maminog jarma i vidi svijet.”
Kao petnaestogodišnjak upisao je srednju tehničku školu u Mariboru i uspješno je završio sa zvanjem mašinskog tehničara. U međuvremenu je pola godine u popodnevnim satima pohađao stručnu školu za vozače, što mu nije oduzimalo previše vremena, jer je bio priznat za mnoge opšte i nekoliko specijalističkih predmeta iz tehničke škole. Tamo je uspješno položio i ispite za kategoriju C i E. Kada se vratio kući, odmah je počeo da vozi za svoju lokalnu kompaniju.
“Profi” u vojsci
Poslan je da služi domovini u Zagreb – u PVO. Sa vozačkom dozvolom i dvogodišnjim vozačkim iskustvom primljen je kao vozač: “Vozio sam mnogo kamiona – od TAM-a 110 i 150 do FAP-ovog licenciranog troosovinskog mercedesa.”
Na kraju je određen za prevoz visokih oficira. Tako je uglavnom vozio Fiat 132, po terenu Pinzgauer ili Puch G. Važni putnici omogućili su mu da nekoliko vikenda provede kod kuće – od Zagreba do Kokarija ima samo dobrih 150 kilometara.
Počevši od novog TAM 190
Po povratku iz vojske kupio je novi TAM 190 sa rashladnom komorom. Radilo se o vozilu maksimalne ukupne mase 15 tona, kojim je prevozio po celoj Jugoslaviji: „Nije mi pravilo ozbiljnije probleme, ali je stalno bilo sitnih grešaka koje sam ispravljao u hodu. Bilo je važno da je posao dobro prošao i da sam nakon godinu dana zaradio dovoljno da mogu kući donijeti polovni, ali vrlo dobro očuvan Mercedes-Benz 1633.”
Najdraža mu je bila Scania 500 sa motorom od osam cilindara, koji je bio podešen na oko 700 konja. Dosta je vozio do Španije, gde je prvo morao da savlada italijanske, pa francuske i španske staze. U to vrijeme gorivo je bilo manje važan trošak, tako da se nije brinuo za nekoliko desetina litara po putovanju, ali je kamion letio kao munja: „Moja Scania je vukla s takvom lakoćom na nivou da sam baš želio strmine. Brza traka uzbrdo je bila moja!”
Pad jugoslovenskog tržišta i špedicije
Nezavisnost Slovenije vidio je sa tri veća i dva dostavna kamiona: „Imao sam mnogo, ali odjednom nisam imao ništa. Jugoslovensko tržište je propalo i mi smo preko noći ostali bez posla. Pomogao sam momcima koji su se vozili sa mnom da nađu posao, ali sam kupio polovnu prikolicu od Pfeifera, skinuo frižider sa Mercedesa 1633, stavio keson sa ceradom i krenuo u špediciju nepoznatu do onda. Vozio sam se do Rumunije, Ukrajine i Rusije, jer je nama malim prevoznicima bilo teško da dobijemo dozvole za Austriju. Cijene prijevoza počele su drastično da padaju. Došao sam do raskrsnice na kojoj sam morao da donesem odluku – da li ću investirati ili ću prekinuti posao sa transportom. Odlučio sam se za drugu opciju.”
Kit je velik
„Nakon kolapsa jugoslovenskog tržišta, kada sam razmišljao o proširenju svoje flote, setio sam se očevih reči: znate, kit je velika i moćna životinja, ali kada mu ponestane planktona, činjenica da ima 30 tone to jako boli”, kaže on gledajući u daljinu, podsjeća Peter.
Vozač u Pfeiferu
“U međuvremenu sam položio ispit za autobus i vozio ga godinu i po. Dovoljno dugo da shvatim da mi kamion ionako više odgovara. Zaposlio sam se kod prijatelja Pfeifera i vozim za ovu kompaniju od 2011. godine. Nemam se na šta žaliti. Vozim Scaniju – promijenio sam nekoliko za to vrijeme. Uredio sam uslove rada i trudim se da stres bude što manji. Svijet koji vidim kroz šoferšajbnu je i dalje lijep po mom mišljenju.
Hvala, ženo
Za Petera je vozačko zanimanje jedno od najljepših, ali je veliki teret za porodicu. O tome bez dlake na jeziku kaže: „Kad sam već bio u vojsci, dobili smo ćerku, tri godine kasnije dobili smo prvog sina, a drugog devetnaest godina kasnije. Dok sam bila na svom, kad su prvo dvoje djece bila mala, skoro svaki dan sam bila doma. Ali popodne i navečer sam popravljao kamione ili utovarao teret za sljedeći dan. Jedva da znam kako su završili školu. Kada sam vozio špediciju sa svojim kamionima, mnogo sam više bio odsutan od kuće – ponekad smo proveli nedelju dana u Rusiji samo na carini. Nakon povratka kući, popravke kamiona su bile konstanta. Tek u tih godinu i po dana koliko sam vozio autobus, uživao sam malo više u porodičnom životu. Na sreću, u Pfeiferu, moj posao se smanjio, i kada dođem kući za vikend, Ovaj put sam stvarno kao kod kuće – ne moram da brinem o tehničkom integritetu kamiona. Kada podvučem crtu ispod svog načina života, moram da se zahvalim svojoj supruzi koja se tako dobro brinula o nama i našem domu i mojoj deci koja su to razumela.”
Mnogo toga se popravilo – a nešto pogoršalo
„Kada sam sa osamnaest godina počeo da vozim kamione, to su bile jednostavne, prilično izdržljive i uglavnom neudobne mašine. Motori su bili slabi u odnosu na današnje. Mjenjači su bili manuelni, u to vrijeme smo se dosta vozili sa nesinhroniziranim mjenjačima, pošto su na putu još bili TAM-ovi i FAP-ovi, i stariji MAN-ovi. Ljeti je bilo pakleno vruće u kabinama, a zimi su nam cvokotali zubi, jer dizel grijači nisu bili dani. Taksi su bili manji i mnogi vozači su čak i spavali u dnevnim taksijama. Sve navedeno je poboljšano s kamionima, a veliki su pomaci i u logistici – od utovara i istovara do prelaska granice, da ne govorimo o komunikaciji. Danas sa pametnim telefonom možete raditi praktično sve. Ne treba ti ništa drugo. Zvali smo pošte i tražili od kompanija da to urade
Određene stvari su se također pogoršale. Čim vozač kamiona napusti autoput, svuda je nepoželjan. Na mnogim mjestima zabranjeno je ne samo parkiranje, već i vožnja. Na autoputevima širom Evrope nedostaje parking mesta. Ako se nekada smatralo da je vozačka profesija besplatna, danas su vozači jedni od najkontrolisanijih radnika. Svaki njihov korak prate menadžeri, vlasnici voznih parkova, proizvođači, policija, carina i drugi.”
Ponekad se osjećam kao glineni golub
„Kada lovci ne pogode ništa u lovu, odu pucati na glinene golubove. I sam se često osjećam kao glineni golub na putu – vozio sam 10 km/h prebrzo, jedna osovina pritiska na tlo sa osamsto kilograma previše, vozio sam sedamnaest minuta predugo jer me je usporila gužva ? Već sam platio kazne za sve gore navedeno – ali dio mog teško zarađenog novca je otišao. Bio bih veoma sretan kada bi policajci uzeli u obzir i shvatili da smo mi vozači samo ljudi koji griješe čak i zbog događaja van naše kontrole“, smatra Peter.
Više od šest miliona kilometara
Kada smo prelistavali stare fotografije, Peter mi je rekao: „Ti si me naterao da malo pretrazim pamćenje, šta sam vozio i gde: u dnevnoj isporuci, kiperu, klasičnim utovarima na palete, novim i pokvarenim vozilima, opasnim materijama, autobus bilo šta drugo. Uglavnom ste sami na putu i morate rješavati komplikacije koje uvijek nastaju. Lijepo je biti za volanom, ali godinama su mi nedostajali moji voljeni mnogo puta. Zaista okrećete volan osam do deset sati dnevno, ali ste odsutni od kuće cijelu sedmicu, ponekad i više. Supruga Tatjana i ja smo izračunali da sam prešao više od šest miliona kilometara. Prešao sam Evropu dugo i kratko.”
Nije bio samo u Švedskoj i Norveškoj, u razgovor se uključila i Tatjana: „Ići ćemo tamo motorom. Na drugačiji način, sva djeca i ja smo puno putovali s Petrom i upoznali mnoge nove stvari. S druge strane, često smo morali bez njega.”
Šta još da radim?
Peter završava naš razgovor ovako: „Moram raditi skoro tri godine, na ovaj ili onaj način, jer nisam stalno vozio špediciju da bih imao beneficijsku uslugu, a proveo sam i nekoliko godina između . Mnogo sam naučio u životu, ali vožnja kamiona za mene nije samo posao – to je i moj hobi. Sve dok je tako, ustrajaću. Ako je moje zdravlje dobro, mogu produžiti svoj radni vijek za još godinu ili više.”
Peter će u aprilu proslaviti 40 godina vožnje kamionom. S obzirom da sam ga zatekao na predavanju o Code 95, očito se još neće oprostiti od volana teškog kamiona. Želim ti dobro zdravlje, Petre, i zadovoljstvo u svom poslu. Sretno na putu!
